Karavanski zvon sa Pinda: Putevi kiridžija i zaboravljena staza preko Gramosa

1. Bronzano karavansko zvono sa reljefom krsta

U etnografskoj zbirci muzeja u Janjini čuva se teško liveno bronzano zvono sa gvozdenim klatnom, teško preko četiri kilograma. Zvono je patinirano dubokom tamnozelenom bojom vekova, a na njegovom obodu urezan je natpis na aromunskom jeziku:

„Karavan Mihailu Kiridžije — Samarina, 1874” Na središnjem telu zvona izliven je reljef pravoslavnog krsta i stilizovane glave ovna — drevnog simbola pindskih aromunskih stočara i kiridžija.

Ovo zvono nije bilo obično zvono; to je bila čuvena kandila ili zvonce predvodnika (campana di ninti), koje je visilo o vratu glavnog tovarnog konja (čelnika) u trgovačkom karavanu koji je decenijama krstario najtežim planinskim prevojima Balkana.

Pronađeno u staroj kamenoj kući u Samarini, ovo zvono je autentični materijalni svedok jednog epskog načina života koji je vekovima predstavljao žilu kucavicu celokupne privrede jugoistočne Evrope — institucije cincarskih kiridžija i karavandžija.

2. Geografija planinskih puteva: Preko Gramosa i Pinda

Masiv Pinda, sa svojim divljim vrhovima koji prelaze 2.500 metara nadmorske visine, i susedni Gramos vekovima su smatrani neprohodnim planinskim barijerama za vojske i obične putnike. Za Cincare (Aromune), međutim, ove planine nisu bile prepreka — one su bile njihova domovina, njihova tvrđava i njihov autoput.

Karavanski putevi kojima su se kretali ovi ljudi nisu pratili rečne doline, gde su vrebale osmanske zasede, kuga, močvarna groznica i drumski razbojnici. Aromunski karavani su birali visoke planinske grebene, prelazeći preko strateških prevoja:

• Prevoj Kataras (smešten iznad Mečova na preko 1.700 metara), koji je spajao Epir sa Tesalijom;
• Staze preko planine Smolikas i Gramosa, koje su povezivale Samarinu i Avdelu sa Korčom, Moskopoljem i Ohridom;
• Prelaze ka Zapadnoj Makedoniji i Pelagoniji (preko Florine i Bitolja).

Karavane su činile stotine tovarnih konja autohtone pindske rase — malih, zbijenih planinskih konja neverovatne izdržljivosti, koji su sa tovarom od preko 120 kilograma mogli da prelaze najstrmije kamene litice po ledu, snegu i olujama.

3. Organizacija karavana: Gvozdena disciplina i hijerarhija

Balkanski karavan nije bio stihijsko kretanje ljudi i stoke; bila je to paravojna organizacija sa strogom disciplinom, preciznom hijerarhijom i vekovnim nepisanim zakonima: 1. Kiridžibaša (vođa karavana): Obično najstariji i najugledniji Cincarin iz sela, čovek koji je u prste poznavao svaki izvor, pećinu, prevoj i klanac na stotinama kilometara. Znao je tečno turski, albanski, grčki i srpski jezik. Njegova reč je bila zakon za sve članove karavana. Nosio je oružje — srebrne kubure za pojasom i dugu pušku „kremenjaču”. 2. Čauši i oružana pratnja: Mlađi, snažni momci naoružani puškama i jataganima, zaduženi za obezbeđenje tovara i izviđanje staze nekoliko kilometara ispred kolone. 3. Konjari i kiridžije: Ljudi koji su vodili tovarne konje, vezane u lance od po pet do deset grla (kolomari). 4. Predvodnički konj (čelnik): Najlepši, najpametniji i najiskusniji pastuv u koloni. Njemu je na vrat stavljano veliko bronzano zvono. Zvuk ovog zvona bio je jedinstven: u gustoj planinskoj magli ili mećavi, svi ostali konji u koloni pratili su isključivo zvuk tog zvona. Ako bi zvono ućutalo, ceo karavan bi stao, znajući da je predvodnik naišao na opasnost, provaliju ili divlje zveri.

4. Tovar koji je menjao carstva: Šta su prenosili kiridžije

Zvuk tog bronzanog zvona bio je najava života za stotine gradova i sela duž Balkana. Šta su ovi karavani nosili na svojim bisagama i drvenim samarama?

• Izvoz sa Pinda i Epira ka severu: Čuveni tvrdi aromunski sirevi (kačkavalj i kefalotiri), vosak za manastire, sirova vuna, goveđe i ovčije kože, oružje i filigransko srebro iz Neveske i Kruševa, i čuveni vuneni gunjevi (sarica) koji su bili nepromočivi na kiši;
• Uvoz iz Panonije i Srednje Evrope ka jugu: Žito iz Banata i Srema, gvožđarija, noževi iz Štajerske, staklo iz Češke, tkanine iz Beča, so iz Vlaške i papir iz Trsta;
• Specijalni tovari: Zlatni i srebrni novac, carske depeše, diplomatska pošta i crkvene knjige štampane u Moskopolju, Veneciji i Beču.

U trenucima opasnosti, kada bi karavan napale razbojničke bande, kiridžije su munjevito primenjivale drevnu taktiku: konji bi bili oboreni na zemlju u krug formirajući neprobojan živi bedem, iza koga su kiridžije pucale iz pušaka. Istorijski zapisi svedoče da su dobro naoružani aromunski karavani retko kada bili savladani; njihova hrabrost i spremnost na borbu bila je nadaleko čuvena.

5. Pesma kiridžija i zalazak karavanskog veka

Kada bi nakon meseci teškog putovanja karavan konačno ugledao krovove rodne Samarine ili Mečova, sa planinskih prevoja bi odjeknuo poseban, radostan ritam zvona. Devojke i žene bi izlazile na česme u susret muževima i braći, a kiridžije bi pevale tradicionalne aromunske pesme o dalekim drumovima, čežnji za domom i hladnoj vodi sa pindskih izvora:

„Fratili a mei, nclo pi munti, s-aude campana di la ninti...” („Braćo moja, tamo na planini, čuje se zvono predvodnika...”)

Dolazak železnice krajem 19. i početkom 20. veka — pruga Beograd–Niš–Solun i Solun–Bitolj — označio je početak kraja karavanskog doba. Parni vozovi su preuzeli terete, drumovi su se spustili u doline, a planinske staze Pinda i Gramosa prekrile su trava i zaborav.

Ipak, bronzano zvono iz Samarine i danas stoji kao veličanstven spomenik generacijama neustrašivih ljudi koji su na leđima svojih konja držali celokupnu trgovinu, kulturu i komunikaciju Balkana. Njegov zamišljeni zvuk i danas odjekuje kroz vetrove Pinda, podsećajući na večni nemir i slobodu aromunskog duha.

Izvori i bibliografija

• Wace, Alan - Thompson, Maurice: The Nomads of the Balkans: An Account of Life and Customs Among the Vlachs of Northern Pindus, Methuen, London, 1914.
• Weigand, Gustav: Die Aromunen: Ethnographisch-philologisch-historische Untersuchungen, Leipzig, 1895.
• Popović, Dušan J.: O Cincarima: Prilozi pitanju postanka našeg građanskog društva, Beograd, 1937.
• Kahl, Thede: Aromanian Kiridžije and Transhumance Routes in the Pindus Range, Austrian Academy, Vienna, 2006.
• Etnografski muzej u Janjini: Zbirka karavanske opreme i zvona Epira (1800–1920).