Zanatski alat i život njegovog vlasnika

1. Uvod: Filozofija zanata i dostojanstvo rada

U modernom industrijskom i digitalnom dobu alati su postali masovni, potrošni i bezlični. Međutim, u 18. i 19. veku za cincarskog zanatliju njegov alat je bio produžetak sopstvenog tela, partner u stvaranju i najverniji svedok njegovog životnog puta.

Majstor je svoj alat nasleđivao od oca ili ga sam kovao i usavršavao tokom decenija šegrtovanja i kalfi. Svaki čekić, klešta, turpija, kantari i rezbarsko dleto imali su drške prilagođene tačnom obliku majstorske šake, uglačane od decenija rada i znoja. Kada je majstor polagao majstorski ispit pred esnafskim sudom (lonxom), on je polagao zakletvu ne samo pred Bogom, već i pred sopstvenim alatom da nikada neće proizvesti škart, zakinuti na meri ili prevariti mušteriju.

Priča o zanatskom alatu jeste priča o temeljima građanskog društva na Balkanu, koje je izraslo na poštovanju znanja, preciznosti i moralne čistote poštenog rada.

2. Kujundžije i filigranisti: Alati koji su krotili srebro

Zlatarski i filigranski zanat u Neveski, Kruševu, Janjini i Beogradu predstavljao je vrhunac tehnološke i estetske prefinjenosti:

• Radni sto (ćepenak): Majstor je radio na niskom drvenom stolu od orahovine sa polukružnim usekom, ispod koga je bilo razapeto parče kože (kožica) koje je hvatalo svaki opiljak zlata i srebra — nijedan gram plemenitog metala nije smeo biti izgubljen;
• Duvaljka i plamenik (brener): Pomoću mesingane cevi (duvaljke) majstor je dahom precizno usmeravao plamen uljane lampe na tačke spajanja srebrnih niti;
• Filigranska klešta i pincete: Minijaturna klešta tankih vrhova kojima su se savijale, uvijale i slagale srebrne žice debljine vlasi kose u složene motive cvetova, zvezda i pčelinjeg saća;
• Nakovanj i čekić za cizeliranje: Mali polirani čelični nakovanj na drvenom panju i specijalni čekići sa zaobljenim glavama za kovanje reljefa na srebrnim posudama i paftama;
• Kantar za merenje zlata: Precizna mesingana vagica sa tegovima u miligramima, koja se čuvala u tapaciranoj drvenoj kutiji.

3. Terzije i abadžije: Makaze koje su krojile epohe

Krojački zanat bio je jedan od najmasovnijih među gradskim Cincarima:

• Teške terzijske makaze (makaze za čohu): Kovane od kaljenog gvožđa, teške i po dva kilograma, sa dugačkim sečivima sposobnim da u jednom potezu precizno preseku nekoliko slojeva teške bečke čoje ili sukna;
• Gvozdena pegla na žar: Masivna pegla koja se punila vrelim drvenim ugljem, kojom su se ravnale ivice kaputa i fiksirali zlatni i svileni gajtani na odeći;
• Metalni naprstak bez dna: Specifičan zanatski naprstak koji je štitio prst od uboda debelih igala pri šivenju vojnih uniformi i čohanih kabanica;
• Drveni lakat (aršin): Zvanična mera za dužinu (oko 68 centimetara), overena esnafskim žigom, kojom se merilo sukno pred kupcem.

4. Kiridžijski i transportni pribor

Kiridžije (karavanski prevoznici) su raspolagali specifičnim setom opreme koja im je omogućavala preživljavanje u divljini:

• Karavanski zvon (kloppot): Teška bronzana zvona precizno usklađenog tona, koja su visila oko vrata konja predvodnika; po njihovom zvuku vođa je u noći i magli znao da li se karavan kreće pravilnim tempom;
• Potkivački pribor: Klešta, turpija i klinci za hitno potkivanje konja na kamenitim planinskim prevojima;
• Kantar sa visećim tasom: Masivni kovani kantar za merenje tovara soli, žita ili vune na carinskim punktovima;
• Kremen, trud i ognjilo: Za brzo paljenje vatre u snežnim noćima.

5. Odnos prema alatu: Zavet i nasleđivanje

Alat se nikada nije olako pozajmljivao niti prodavao:

• Kada bi stari majstor odlazio u penziju ili predosećao kraj života, priređivao se svečani ritual: pred okupljenim esnafom i porodicom, majstor bi svoj glavni radni čekić ili makaze svečano predavao najsposobnijem sinu ili prvom kalfi, uz reči: „Radi pošteno, meri pravo i čuvaj čast radionice”;
• Ako porodica nije imala muškog naslednika koji bi nastavio zanat, alat se često zaveštavao esnafskoj crkvi ili poklanjao siromašnom, a darovitom šegrtu kako bi započeo sopstveni život;
• Na mnogim nadgrobnim spomenicima u Kruševu, Bitolju, Beogradu i Pančevu isklesani su simboli zanata pokojnika: makaze, kantar, nakovanj ili šestar, svedočeći da je čovek i u grobu ponosan na plodove svojih ruku.

6. Kako sačuvati zanatski alat danas?

Ako ste nasledili stari zanatski alat svojih predaka:

• Očistite ga pažljivo od rđe pomoću finog mašinskog ulja i meke čelične vune (nemojte koristiti agresivne kiseline koje oštećuju kovanu strukturu gvožđa);
• Drvene delove premažite prirodnim lanenim uljem ili pčelinjim voskom kako biste sprečili isušivanje i pucanje;
• Zapišite priču o majstoru: njegovo ime, gde je imao radnju, ko su mu bile mušterije;
• Izložite alat na zidu radne sobe ili biblioteke — on će zračiti dostojanstvom i svakodnevno vas podsećati na snagu i moralnu čvrstinu vaših korena.

7. Esnafski pečati, povelje i zaštitni znakovi

Svaki ugledni cincarski zanatlija posedovao je sopstveni majstorski žig:

• Na kovanom srebru utiskivao se puncom inicijal majstora i simbol esnafa (npr. zvezda, krst ili ptica);
• Kujundžije su garantovale čistoću srebra: zakonska finoća morala je iznositi najmanje 800 do 950 hiljaditih delova čistog srebra;
• Ako bi esnafska inspekcija (protomajstori) utvrdila da je u leguru dodato previše bakra ili olova, predmet je javno lomljen na nakovnju ispred radnje, a majstor je plaćao visoku globu i privremeno gubio pravo rada. Ta stroga samokontrola stvorila je mitsko poverenje kupaca u cincarske zanatske proizvode.

Izvori i bibliografija

• Popović, Dušan J.: O Cincarima, Beograd, 1937.
• Kreševljaković, Hamdija: Esnafi i obrti u staroj Bosni i na Balkanu, Sarajevo, 1961.
• Kahl, Thede: Aromanian Guilds and Craftsmanship, Vienna, 2003.
• Zbirka zanatskih alata Etnografskog muzeja u Beogradu i Muzeja u Bitolju.
• Arhivske knjige beogradskih i pančevačkih esnafa 1800–1900.