Detinjstvo između jezika doma i jezika škole

1. Uvod: Odrastanje na razmeđi dva sveta

Za dete koje je odrastalo u cincarskoj trgovačkoj porodici krajem 19. i početkom 20. veka, detinjstvo je bilo obeleženo jedinstvenim psihološkim, jezičkim i kulturnim iskustvom. To nije bilo jednostavno odrastanje unutar jedne monokulturne sredine; bilo je to svakodnevno prelaženje preko nevidljivog, ali jasnog praga između dva sveta:

• S jedne strane, postojao je svet unutrašnjeg doma (casa): prostor intime, mirisa planinskih trava, arhaičnih uspavanki i melodičnog, mekog aromunskog jezika kojim su govorile majka, baka, tetke i rođake;
• S druge strane, postojao je svet ulice, čaršije i škole: svet srpskog, grčkog ili nemačkog jezika, gde su vladala stroga pravila javnog života, državni zakoni, gramatika i disciplina školskog sistema.

Ovo iskustvo ranog bilingvizma (dvojezičnosti) nije stvaralo krizu identiteta, već je formiralo generacije izuzetno prilagodljivih, otvorenih i intelektualno radoznalih ljudi koji su sa lakoćom usvajali nove jezike, kulture i znanja.

2. Jezik doma: Muma, baba i reči koje mirišu na zavičaj

U porodičnoj kući aromunski jezik je bio apsolutni gospodar:

• Za dete, prve reči nisu bile one iz školskih čitanki, već reči neizmerne topline: muma (majka), tata (otac), baba (baka), papu (deda), dada (starija sestra), frate (brat);
• Majke i bake su kroz usmenu tradiciju prenosile vekovno folklorno blago: bajke o šumskim vilama (samovile), pesme o hrabrim kiridžijama koji vode karavane kroz zavejane pindske klance i poslovice koje su učile strpljenju: „Cu arvdhea s-ashteaptsã, s-fatse sh-mustu vin” („Ko sa strpljenjem čeka, od šire dobije vino”);
• Ovaj jezik doma bio je obojen dubokim emocijama; na njemu se molilo pred porodičnom ikonom i na njemu su se izgovarali poslednji blagoslovi pre polaska u svet.

3. Prvi dan u školi: Sudar sa zvaničnim jezikom

Prelazak iz bezbednog kruga porodičnog doma u školsku učionicu predstavljao je dramatičan preokret u životu svakog cincarskog mališana:

• Kada bi sedmogodišnji dečak ili devojčica kročili u beogradsku osnovnu školu kod Saborne crkve, školu u Zemunu, Pančevu ili Bitolju, susretali su se sa učiteljem koji je zahtevao besprekorno poznavanje zvaničnog jezika;
• Mnogi memoaristi beleže da su deca u prvim razredima imala teškoća sa izgovorom pojedinih glasova: specifični aromunski poluvokali (ã, î) i mekane afrikate znale su da izbiju u govoru, izazivajući podsmeh druge dece;
• Ipak, zahvaljujući urođenoj ambiciji i podršci roditelja, cincarska deca su najčešće u roku od samo nekoliko meseci postajala najbolji đaci u razredu, ovladavajući srpskim ili grčkim jezikom do perfekcije.

4. Nušićevo svedočanstvo: Od Alkibijada do Branislava

Niko nije tako dirljivo, duhovito i autentično opisao ovaj fenomen kao najveći srpski komediograf Branislav Nušić (Alkibijad Nuša):

• U svojoj slavnoj Autobiografiji, Nušić opisuje svoje detinjstvo u cincarskoj kući na beogradskom Dorćolu i školske dane u Smederevu;
• Sa nezaboravnom toplinom beleži kako je njegov otac Đorđe Nuša insistirao na poštovanju patrijarhalnih običaja i trgovačke discipline, dok je škola tražila uklapanje u nove građanske standarde;
• Nušić se priseća kako je njegovo izvorno ime Alkibijad zvučalo neobično među decom u smederevskoj školi, sve dok mu učitelj i kum nisu nadenuli narodno ime Branislav, pod kojim je osvojio srca miliona čitalaca;
• Upravo u toj napetosti između zavičajnog cincarskog porekla i srpskog nacionalnog preporoda formirao se Nušićev genijalni humor, koji je umeo da se sa ljubavlju i razumevanjem podsmehne ljudskim slabostima i malovaroškim iluzijama.

5. Školovanje i višestruka pismenost

Cincarski roditelji su u obrazovanje svoje dece ulagali celokupan višak kapitala:

• Smatralo se sramotom za trgovačku kuću da muško dete ostane nepismeno ili da završi samo osnovnu školu;
• Nakon osnovnog obrazovanja, dečaci su upisivali Realku ili Trgovačku akademiju, gde su učili matematiku, komercijalno knjigovodstvo, trgovačko pravo, nemački i francuski jezik;
• Najdarovitiji mladići slati su na univerzitete u Beč, Grac, Peštu, Pariz, Lajpcig i Hajdelberg, odakle su se vraćali sa doktorskim diplomama iz prava, medicine i prirodnih nauka;
• Devojčice su, pored domaćinstva, učile sviranje klavira, strani jezik i lepo ponašanje u elitnim devojačkim internatima, pripremajući se za ulogu uglednih građanskih supruga i majki.

6. Nasleđe dvojezičnosti: Unutrašnje bogatstvo

Detinjstvo između dva jezika nije osiromašilo ove generacije; naprotiv, ono ih je učinilo intelektualno superiornim. Oni su od malih nogu shvatili da se svet može imenovati na više načina, da jedna reč ne iscrpljuje stvarnost i da razlike među narodima nisu prepreka, već izvor kulturnog bogatstva.

To unutrašnje bogatstvo Cincari su preneli u srpsku nauku, književnost i politiku, obogativši našu kulturu kosmopolitskom širinom i trajnim poštovanjem prema pisanoj reči.

Izvori i bibliografija

• Nušić, Branislav: Autobiografija, Srpska književna zadruga, Beograd, 1924.
• Popović, Dušan J.: O Cincarima, Beograd, 1937.
• Đorđević, Vladan: Uspomene i sećanja: Iz života jednog srpskog političara, Beograd, 1927.
• Kahl, Thede: Language Shift and Bilingualism among the Vlachs, Münster, 2002.
• Arhiv Pedagogškog muzeja u Beogradu: Školski izveštaji i svedočanstva beogradskih škola 1860–1914.